Шољицу с кафом затварам дланом. Прстен удара у порцелански руб. Одзвекне по равном тишине. Осећам топлоту црног напитка, испарења која ми голицају длан. Птица поскакује на симсу, у трци с препонама за мрвицу хлеба. Не жалим се на непроспавану ноћ. Добар сан је за неамбициозне. За оне без планова и озбиљних намера. Напунио сам смеће.…

Не морам да разумем ни једну реч онога што напишем. Као да оно што пишем испада на неком страном језику који не разумем. То се зове поезија. То су ритмови. То су сагласја и сазвучја. То су ушкопљене риме. То је сунце које је у ствари клопка илити замка. У чију зубату чељуст пропадне нога.…