Шољицу с кафом затварам дланом.

Прстен удара у порцелански руб. Одзвекне по равном тишине.

Осећам топлоту црног напитка, испарења која ми голицају длан.

Птица поскакује на симсу, у трци с препонама за мрвицу хлеба.

Не жалим се на непроспавану ноћ. Добар сан је за неамбициозне. За оне без планова и озбиљних намера.

Напунио сам смеће.

Напео једра.

Укиселио краставце и мајску роткву.

Погледао кроз прозор, у небо.

Данас ћу се одазвати позиву на ручак.

Данас ћу се дружити.

Читати.

Намирисати.

Окупати.

Данас као ниједног другог дана.

Данас као ниједног другог дана.

Ако је испред светло, иза и свуда около је тама.

Ако је у том малом пољу прозрачно и блештаво, около је непрегледна тама, покретна и жива.

Подижем чашу, наздрављам светлу, наздрављам тами.

Подижем мишице.

Подижем рамена.

Подижем руке.

Све одједанпут.

Верујем у струју, у трофазно ускрнуће.

Ово је време најбоље књижевности.

Ово је време речи које ће, изговорене, избити сваки осигурач, напрснути сваки крвни суд.

Пуно вијугавих путања, испреплетених канала, артерија, вена светлости које пулсирају у мом мраку.

Речи долазе из велике даљине.

Зраци се укрштају и секу.

Под притиском мрака рађа се ретко камење, драгоцена парчад.

У ковачницама звезда настају бритка сечива, дијамантске игле.

Сурађани се укрцавају на бродове.

Вода кипи.

Грудни кошеви се надимају.

Носнице срчу дим открића.

Кренимо.

Отиснимо се.

У пустоловине.

У ново.

У нови живот.