Не морам да разумем ни једну реч онога што напишем.

Као да оно што пишем испада на неком страном језику који не разумем.

То се зове поезија.

То су ритмови.

То су сагласја и сазвучја.

То су ушкопљене риме.

То је сунце које је у ствари клопка илити замка. У чију зубату чељуст пропадне нога.

То је као кад телефон зазвони, када прихватиш позив и са друге стране чујеш неразазнатљиве звуке, бучање, вриску и стењање.

Или као када се договориш за сусрет код једног моста, али пошто си погрешно разумео, у договорено време се појавиш код другог моста.

То је као када на крају дана кажеш: једна једина добра реченица, али и то је довољно.

И упишеш себи пролазну у књижицу.

И констатујеш да су времена компликована, али да за сада по твојој глави не падају бомбе.

Или се радујеш сваком најмањем доказу да је империја ушла у фазу коначног распада.

Или кажеш: за доручак два пржена јаја.

Или не разумеш речи у песми.

Или не разумеш поезију.

Или ти је та књижевност, таква, у потпуности недоступна.

Сиромашни песници.

Сиромашан песник.

Победићеш машину. Знаш да ћеш победити машину.

Својим именом и презименом.

Искључићеш машину.

Можда је и боље тако. Путеви су вам се раздвојили. На једну страну све оно чији је разлог постојања комерцијална трансакција.

Једним путем кренуће ствари, предмети.

Оним другим, све оно најважније, што настаје без икаквог разлога.

Можеш ме читати, али не мораш.

Можеш завирити шта је унутра, али не мораш.

Моје ће име стајати на насловној страни.

Биће то обично, сељачко име.

У ствари, узвишено име и сељачко презиме.

Испаљено из центра аграрне цивилизације, како сам то већ једном негде приметио.

Милорадовић.

Пресмешно.

Милорадовић.

Да се упишаш.

Приземни, једноспратни човек.

Од кућа – потлеушица.

Да ли је могућа трансформација? Можда и јесте.

Да ли је могуће коначно започети онај прави и једини живот? Можда и јесте.

Могао сам то одмах да вам кажем.

Од првог дана је све то у мени.

Могао сам раније да вам саопштим.

Поезија пише поезију.

Од шуме шума.

Из камена камен.

У ово моје око. У то твоје ухо.

Тела могу да се опишу. У загрљају. У грчу.

О свему би могло нешто да се каже.